Posts Tagged "navike"

Kako u kupovinu sa decom?

Objavila Snežana Ralić Maričić 16.07.2020. u Ishrana, Porodični nutricionista

Ne znam jeste li primetili i da li vam je privuklo pažnju da uvek naglašavam da sam porodični nutricionista. Ne bavim se samo jednom starosnom grupom već čitavom porodicom. Jer, sve je povezano: trudnoća, period nakon porođaja, malo dete, predškolsko i školsko dete, adolescenti, sportisti, radnoaktivne i starije osobe… Divna isprepletanost uzrasta i različitost potreba, i to sve u krugu uže i šire porodice.

Prilog koji sledi je o odlasku u kupovinu sa decom: da li će ova aktivnost biti puna izazova ili uživanje, pobrinite se na vreme 🙂

Mesto gde se stvaraju navike vezane za ishranu jeste porodica. Da li ste razmišljali kada je početak razvijanja nutritivnih navika? I, koji je to tačan odgovor na pitanje: kada počinju da se stvaraju navike? Pravi odgovor je: u periodu trudnoće. Mislite da je prerano? Neeeee.

Razmislite samo: kakve signale i osećaje šalje svom još neređenom detetu buduća majka ukoliko se prejeda, nije uobročena, jede kada je nervozna, radosna ili joj je dosadno? Inače, sve nabrojano se navode kao najčešći razlozi da se “počastimo” ili utešimo hranom i to se ne dešava samo u trudnoći, već i u drugim životnim periodima. Što se hrane i trudnoće tiče, u praksi se ponekad sreću dve krajnosti: “Trudna sam, ne moram da pazim na liniju” i “Sada moram strogo da pazim šta jedem zbog bebe”. Nebriga u prvom i preterana zabrinutost u drugom slučaju nisu dobre. Savet je da trudna žena treba da želi da brine o sebi, da to nije moranje, već izbor koji će sprovoditi s radošću i posvećenošću. Hrana je bitna u periodu trudnoće, ali ne treba da se konzumira kada postoji emotivna uznemirenost (ljutnja, nervoza, stres, radost, sreća ili dosada). Pravilan izbor namirnica i hranjenje u mirnoj atmosferi povoljno će uticati na majku i njeno čedo.

Pozitivan stav, odgovorno i posvećeno ponašanje trudne žene su odlična osnova u stvaranju navika kod deteta. Dete koje počinje samostalno da sedi, počinje i sa samostalnim hranjenjem. Ono uči posmatranjem i ovaj mehanizam naziva se učenje po modelu. Dete uči brzo, vidi ponašanje drugih članova porodice i oponaša ih.

Kako “nagovoriti” decu da jedu zdravo?

Da li ih treba “nagovarati“? Mislim da to nije potrebno. Ukoliko se mi, kao roditelji držimo i poštujemo osnovne principe pravilne ishrane, odnosno ako ih živimo, isto tako ćemo ih spontano preneti na svoju decu. Dakle, svojim primerom najbolje će deca to videti i usvojiti kao model ponašanja.

Koje su najčešće greške u stvaranju dobrih navika vezanih za izbor namirnica i kako se mogu korigovati?

Nagrađivanje

Pojmovi “nagrada” i “kazna” imaju opravdanje i mesto u procesu vaspitavanja dece. Kod ovih mera nema primedbi, ali zaplet nastaje u njihovoj primeni ukoliko nije adekvatna. Nagradom pohvaljujemo za uspešni pokušaj (prohodavanje, samostalno pojeden obrok, poslagane kockice itd) i podstičemo ga na dalji napredak i nove pokušaje. Međutim, ukoliko od najranijeg detinjstva detetu za nagradu dajemo uvek i samo nešto jestivo (čokoladnu bananicu, čokoladu i sl.), sami stvaramo od takve vrste hrane kult “vredne hrane”. Jer, nagrada je uvek nešto vredno, zar ne? Da li je onda očekivano da dete na pravi način rangira jabuku, na primer i čokoladu? Ako uvek za nagradu dobija čokoladu, šta mislite šta je u detetovom sistemu vrednosti vrednije: jabuka ili čokolada? Dakle, nagrada kao podsticaj, ohrabrenje i pohvala ima svoje mesto među vaspitnim metodama, ali razmislite o izboru nagrade. To može biti i nešto nejestivo: izlet, slikovnica, bojice, igračka… Ukoliko se odlučite za jestivu nagradu, napravite bolji izbor (voće, kokice, sladoled…) i neka nagrada uvek bude drugačija. I, ta neizvesnost koja će biti nagrada nosi posebnu draž.

Podela hrane na “zdravu” i “nezdravu”

Ovakva podela ne postoji u zvaničnim udžbenicima koji se bave ishranom i dijetetikom. Postoje mnogobrojne druge podele: prerađena i neprerađena, konzervisana i sveža, tretirana i organska itd. Izjava da neka hrana nije zdrava u najmanju ruku nije prihvatljiva. Ako nije zdrava, onda ne treba da bude u prometu, zar ne? Uticaj hrane na zdravlje predmet je mnogih istraživanja i dokazano je da neke namirnice utiču povoljno na zdravstveni status, dok određene namirnice mogu povećati rizik za nastanak raznih stanja i oboljenja i, to ne same po sebi već ukoliko se koriste u dužem vremenskom periodu i u velikim količinama. Ali, ovo nije tema ovog priloga. Činjenica je da detetu ne treba prezentovati ovakvu podelu. Preporuka je da deci na jednostavan način objasnite kako hrana utiče na telo: “Hrana ti je potrebna da porasteš, da budeš brz, spretan, da dobro vidiš…”.

Objašnjavanje

Da li zaista mislite da će vas, na primer četvorogodišnje dete razumeti kada mu objašnjavate da smoki  ili gazirani napitak nije zdrav i kako utiče na zdravlje deteta? Pojam zdravlja je prilično apstraktan i neshvatljiv za decu, ali u velikom procentu i za odrasle. Verujte, mnogi muškarci i žene na zdravlje gledaju kao na nešto što se podrazumeva i očekuje.

Dakle, preporuka je da objašnjavanja povezanosti zdravlja i hrane ne radite na ovakav način: vi ćete pričati uzalud, dete vas neće razumeti i stvoriće se napetost upravo zbog te vrste nerazumevanja. Savet je: ne objašnjavajte, radite! Ako imate stav da gazirani sokovi nisu dobri, nemojte ih kupovati. Ako nisu dobri za dete, nisu ni za vas, zar ne?

Izbor i biranje

Odlasci u kupovinu mogu biti zanimljivi, ali i pravi izazov za roditelje. Na neke roditelji ne mogu uticati (napadne reklame), ali neke stvore sami. Skoro sam prisustvovala interesantnom prizoru u supermarketu: otac kaže sinu (dete ima između 4 i 5 godina):”Biraj, šta želiš da ti kupim?” Dete gleda u šarenilo različitih proizvoda i odlučuje sa za smoki. “Nemoj to, mnogo je slano, nije dobro za bubrege. Uzmi nešto drugo”,objasni otac i vrati smoki na policu. Dete bira dalje i odlučuje se za napolitanke. “Uh, to je mnogo slatko. Hoćeš da dobiješ šećernu bolest kao deda?”, upita brižni otac i napolitanke završiše na polici. Korpa je i dalje prazna. Dete ćuti i ne bira, samo gleda. Boji se izbora, jer više ne bira ono što se dopada njemu, već brine da li će se dopasti tati.

Praktični saveti porodičnog nutricioniste u vezi sa odlaskom u kupovinu sa detetom:

• Pre nego što pođete u kupovinu, recite detetu gde idete i zbog čega (na primer: “Idemo u kupovinu, jer nam trebaju namirnice da spremim ručak”). Napišite spisak potrebnih namirnica. Možete upitati dete, naravno zavisno od uzrasta, da li mu nešto treba. Ukoliko iskaže neku želju, pokušajte da mu ne dajete neodređene odgovore, tipa: “Videćemo” ili “Možda”. Ako ste već dali mogućnost da nešto poželi, odmah uzmite to u razmatranje i donesite odluku koju ćete detetu jasno saopštiti i to pre polaska u kupovinu. Odlaganjem samo otežavate situaciju: dok vi razmišljate dete se nada da će kasnija odluka biti u njegovu korist i, eto nezadovoljstva kada na licu mesta (u prodavnici) rešite da mu ne ispunite želju. Nezadovoljstvo će dete ispoljiti najčešće na dva načina: burno (tako da svi čuju i vide njegovo nezadovoljstvo) ili tiho, pa će dete biti ćutljivo i neraspoloženo i verovatno vam drugi put neće ni saopštiti šta želi u strahu da ne bude ponovo odbijeno.
• Kada ste već u kupovini i želite da dete izabere nešto, onda prvo odvojte dva ili tri proizvoda po vašem izboru (ne zaboravite, vi imate odgovornost šta kupujete i čime hranite svoje dete), zatim ga pustite da izabere jedan ili dva proizvoda. Tu odluku prihvatite, jer ste mu dali  da bira. Veoma je važno da se držite dogovora. Jedino na taj način možete da očekujete da i druga strana (dete/deca) poštuju dogovore.
• Ukoliko dete traži nešto što vi kao roditelj ne podržavate, ne objašnjavajte i ne koristite medicinske argumente za vašu odluku ili stav o tom proizvodu. Jednostavno kažite da za to nemate novca, nije na spisku ili nešto slično, i ponudite nešto drugo kao zamenu. Ako dete tu alternativu odbija, prihvatite uz: “Dobro, idemo dalje”. Ne pristajte da promenite mišljenje ako dete počne da plače, protestvuje ili se ljuti. Budite dosledni i scena se više neće ponoviti ako dete vidi i oseti da ste ozbiljni i odlučni.
• Ako rešite da kupite nešto što znate da nije preporuka, birajte manje pakovanje i ne činite to često. Naročito se uzdržavajte od komentara kada kupujete takve proizvode: “Da se častimo”. Zbog čega? Takvim izrazima nesvesno šaljete poruku detetu da je takav proizvod nešto izuzetno, jer je “za čast”. Kako može da shvati da hrana koju ste kupili kao izuzetak i “za  čast” nije na spisku tzv. zdrave hrane? Jer, čašćavamo se sa nečim vrednim, zar ne? Ovo je da se i odrasli zbune, zamislite onda kako je deci?!
• Ukoliko želite da u ishranu uvedete neko novo voće ili povrće, predložite detetu: “Da kupimo i probamo ovo, hoćeš? Baš bi mogli malo da promenimo, jel da?” Kada pristane, onda dete uključite u pripremu i serviranje tog, na primer voća. Ako vidite da nije baš oduševljeno ukusom, ohrabrite ga sa: “Odlično si mi pomogao/la da ovo kupimo. Baš je lepo i ukusno, jel da?”. Dete će znati da je ono zbilja učestvovalo u biranju i velike su šanse da će potvrditi da ste dobro izabrali 🙂
• Često dete traži da mu kupite proizvod uz koji se dobija nešto gratis (obično se uz sokove i druge proizvode lošijeg kvaliteta nudi poklon igračka; marketing i psihologija su čudo: znaju da će poklon privući pažnju dece, roditelji često nemaju mehanizme da odmah reše situaciju i… proizvod je kupljen). Predlažem da kad vidite reklamu na televiziji pitate dete: “Da li stvarno misliš da neko nešto poklanja besplatno?”, “Ako želiš igračku, kupićemo je i možeš da biraš koju želiš, a ne koja ti zapadne”. Stavite akcenat na izboru, biranju, željama.
• Ukoliko ste porodično bili u nedeljnoj kupovini i želite da predahnete i osvežite se, može naravno. Ovo može biti izazov ukoliko je dete gojazno i često me pitate šta da radite u takvoj situaciji. Važan je izbor (šta ćete uzeti ) i količina je važna! Mogućnosti su mnogobrojne: ukoliko dete želi sladoled, izaberite voćni, manju porciju i bez preliva. Ili, može voćna salata. Ako baš želi i sladoled, onda naručite voćnu salatu sa kuglom sladoleda. Pravite kompromise, ali ne morate uvek sve da objašnjavate i podsećate dete da „mora da smrša“, „znaš li koliko to ima kalorija“… Naglasak stavite na druženje, zajedničkoj šetnji, priči, šalama, a ne na hrani.
• Čuvajte se ponašanja na osnovu kojeg dete stiče utisak da: „uvek sve može, samo je dovoljno da poželim“. Kako šaljete takvu poruku? Evo kako: uvek ispunjavate svaku želju deteta; ne odlažete ispunjenje želje i ne čekate da vidite da li dete stvarno želi igračku ili šta god; nikada ne pokazujete da za ispunjenje želja moraju da se ispune uslovi (novac, vreme, želja…) i dete onda odrasta u iluziji da se svi nevedeni uslovi podrazumevaju, što naravno nije tačno i ne želimo, zar ne?

Navedene situacije i dileme su životne i normalne. Sastavni su deo odrastanja i sazrevanja kako dece, tako i roditelja. Ne postoje univerzalni saveti, već smernice koje treba da primenjujete u zavisnosti od uzrasta deteta i njegovih specifičnosti. Jer, svi smo različiti i mi kao roditelji i naša deca.

Prijatno vam želi,

Snežana

Pročitaj više

Ponašanje za trpezom

Objavila Snežana Ralić Maričić 04.01.2020. u Ishrana, Porodični nutricionista

U centru interesovanja i glavna tema razgovora porodičnog nutricioniste i roditelja jesu nutritivne navike kod dece, ali i odraslih, kako se navike stiču i menjaju, kultura ishrane, kako dete učiti pravilnom ponašanju za trpezom…

 

Učenje poželjnog ponašanja za vreme jela je proces koji počinje vrlo rano. U početku gledanjem ponašanja članova porodice za trpezom. Čim dete bude u uzrastu da može samostalno da sedi, vreme je da se uključi u porodičnu ishranu. Najpre, sledi proces učenja samostalnog hranjenja. Kako taj proces napreduje tako se nadovezuje priča, koju naravno treba da prate pokazne situacije, o pravilima ponašanja za trpezom.

Kako dete uči ponašanje za trpezom? Uči po modelu ponašanja bliskih osoba, posmatranjem, imitiranjem i polako usvaja navike vezane za ishranu (da jede polako, koristi pribor…). Teoretski to je tako, ali u praksi zahteva vreme, strpljenje, puno ljubavi i posvećenosti. Nijedno dete nije naučilo pravila ponašanja nakon par dana ili nedelja. Jednostavno, roditelji moraju da shvate i private da je to proces.

Šta je potrebno da roditelji rade u ovom periodu? Preporuka za roditelje je da se za trpezom ponašaju onako kako bi želeli da njihova deca to čine. Prvenstveno: da jedu polako, koriste pribor za jelo, ne mljackaju, koriste salvete, ne viču itd. Preduslov je, naravno da dete dobro savlada veštinu samostalnog hranjenja, a zatim i socijalno poželjno ponašanje za stolom.

 

Ne nutrkati dete

Kada je naučilo samostalno da se hrani, treba detetu dati samostalnost u tom procesu. U redu je ponuditi ga hranom ili ako skrene pažnju sa hranjenja diskretno ga vratiti obroku ili ga pohvaliti za vešto pojedeno jelo (na primer: supu/čorbu). Ne treba insistirati da pojede još hrane, ako ne želi ili mu obećati nagradu za pojeden obrok. Ovde je važna mera u intervenciji za stolom: ne ignorisati potpuno detetovo ponašanje za stolom (šta, kako i koliko jede), već to činiti diskterno. Dalje, ne biti napadan u insistiranju da se sve pojede (vrste i količine), ne grditi dete, ne pokazati da emotivno reagujemo zbog detetovog ponašanja za stolom (da smo tužni, da nam je krivo ili smo presrećni). Umerenost je važna.

Ne stretati pažnju

Odrasli za trpezom ne treba da čitaju novine, gledaju ekrane (TV, telefon, tablet i sl.). To važi i za decu. Za trpezom se hrani. Jednostavno je. Velika je greška skretanja pažnje deteta na muziku/igricu/animaciju sa mobilnog telefona/tableta, da bi ga nahranili. Takvo ponašanje je odlična podloga za razvoj drugih izazova.

Ne vikati

Šta god da se desi (iznenadni poziv sa posla ili problem sa komšijom/rođakom ili …), ne vičite za trpezom. Završite obrok, a objašnjavanja/razgovore/nervozu potrudite se da ne ispoljite za vreme jela. Mirna i prijatna atmosfera za vreme jela je bitna za sve članove porodice . Takođe, ne dozvolite da vas dete izazove svojim ponašanjem da vičete. Vika je gubitak kontrole. Ne dozvolite to sebi, zbog vas i zbog deteta.

Izbegavati dugo i uzaludno sedenje za trpezom

Kada je sto postavljen svi prisutni članovi porodice treba da najpre operu ruke i zatim sednu za trpezu. Hranjenje treba da protiče u prijatnoj i pozitivnoj atmosferi. Ne treba insistirati na količini pojedene hrane (apetit i potrebe variraju i menjaju se), već na tome da se jede sve što je spremljeno. U slučaju da posle nekoliko pokušaja dete ne želi da jede, treba ispoštovati tu volju. Ali, nakon završenog obroka ne treba detetu dati nikakvu drugu hranu. Treba ga pustiti da ogladni do narednog obroka. Naročito, ne treba davati različite grickalice, slatkiše kao zamene za obrok.

Proces učenja ponašanja za stolom dugo traje i postepeno se usavršavaju veštine. Ovde pomažu i različite vežbe/igrice, tipa: takmičimo se ko se najbolje i najmanje lepo ponaša za stolom. Tada ulogu onoga ko se najmanje lepo ponaša za trpezom uzima otac, starije dete ili majka kako bi dete koje uči videlo kako treba i kako ne treba da se ponaša za stolom. Slično je sa igranjem u slobodno vreme, kada se koriste lutke/figure životinja i imitira njihov proces hranjenja. Budite maštoviti: pored puno smeha, dosta će se i naučiti. Igra je uvek najbolji način za to.

Prijatno vam želi,

Snežana

Pročitaj više

Stvaranje navika kod dece

Objavila Snežana Ralić Maričić 09.12.2019. u Ishrana, Porodični nutricionista

Praktični saveti porodičnog nutricioniste za stvaranje navika vezanih za ishranu kod dece. Roditelje često zanima kako i kada se stvaraju navike vezane za proces hranjenja. Da li se stečene navike mogu ispraviti?

Na početku definicija: nutritivne navike su navike vezane za ishranu. Po rođenju, ritam uzimanja hrane odeđuje novorođenče, odnosno zadovoljenje potrebe za hranom je urođeno. Kakav je uticaj roditelja na stvaranje navika u vezi sa hranjenjem tokom odrastanja? Koje su to navike na koje se može uticati? Koje su najčešće greške roditelja u vezi hranjenja dece? Tema je interesantna i dosta je pitanja, slede odgovori 🙂

Navika samostalnog hranjenja

Navika samostalnog hranjenja uslovljena je rastom i razvojem tela bebe, razvojem koordinacije pokreta i vežbanjem pokreta ponavljanjem.

Razvoj veštine samostalnog hranjenja bitna je faza u razvoju svakog deteta. Odvija se u periodu od prve do treće godine. Ne treba očekivati da dete brzo savlada ovu veštinu. To je nerealno, jer su potrebni mnogobrojni uslovi.  Najpre, neophodno je da dete dobije mlečne zube, kao uslov žvakanja hrane. Zatim, razvijanje koordinacije pokreta ruku, šake i prstiju je period koji zahteva vreme i ne traje isto kod sve dece.

Dete uči posmatranjem, odnosno psiholozi ovaj mehanizam nazivaju učenje po modelu. Učenje kroz imitaciju i identifikaciju, koja za podlogu ima emocionalnu pozitivnu podršku bliskih osoba (roditelja) je vrlo važna. Ovde ne govorim o učenju kroz nagrađivanje, već o najranijem stupnju, kada dete posmatra i ima potrebu da ponavlja viđeno. Kako se dete razvija i raste, počinje da razume i govori,onda roditelji rečima, usmenim objašnjavanjem i usmeravanjem pomažu detetu da nauči šta treba da radi.  Tu već počinju da se primenjuju i druge metode učenja, poput učenja uloga, nagrađivanja, uslovljavanja…

Šta je potrebno da roditelji rade u ovom periodu? Osnovna smernica za roditelje čija su deca u ovom uzrastu jeste da imaju dovoljno strpljenja.  Ono je neophodno, jer u periodu učenja za samostalno hranjenje deca gnječe, mešaju, bacaju hranu, mažu se njom, prosipaju u pokušajima da primaknu kašičicu ili šolju ka ustima. Sve to stvara dodatni posao roditeljima u smislu pranja, brisanja, presvlačenja i dr. , kao i produžavanje vremena za obrok. Najčešća greška koju tada roditelji urade jeste da sami nahrane dete, tako ubrzaju ceo postupak i spreče dodatne poslove, napred navedene. Zašto je ovo greška? Na ovaj način šaljete detetu poruke da ne može samo to da uradi, produžava se vezanost za roditeljsku pomoć i potiskujete mu prirodnu potrebu za samostalnošću.

Uobročenost

Već nakon prvog rođendana broj obroka se ustaljuje na tri glavna (doručak, ručak i večeru) i dve užine. Ovakav ritam obroka je i u obdaništima, što umnogome olakšava adaptaciju deteta na drugo mesto hranjenja, kao i roditeljima što se tiče organizacije porodične ishrane. Ovde treba obratiti pažnju na najčešću grešku koju roditelji prave. Naime, vrlo često roditelji po uzimanju deteta/dece iz obdaništa, daju im neku hranu (keks, čokoladicu, čokoladnu bananicu i sl.) ili napitak (čokoladno mleko, sok i sl.). Zašto takvo ponašanje nije dobro? Dete je u okviru svog boravka u ustanovi za decu dobilo sve obroke koje bi dobilo i kod kuće. U vreme izlaska nije vreme ni za jedan obrok. Drugo, ako je dete slabije jelo u obdaništu, onda tek kod kuće neće pojesti klasičan obrok ili ako ga i uzme biće u manjoj količini, upravo zbog unete “usputne” hrane. Dakle, preporuka je zadržavanje na uspostavljenom ritmu uzimanja obroka. Ukoliko do odstupanja dođe, onda treba voditi računa o izboru hrane koju dajete detetu. Na primer, voće je svakako bolji izbor.

Navika dobrog žvakanja

Majka koja jede stojeći i brzo “Jer, nema vremena” ili otac koji jede brzo ili u prolazu ili za trpezom i ustaje uz komentar “Baš sam se prejeo” svakako šalju pogrešne verbalne i neverbalne poruke detetu koje uči po modelu ponašanja. Uz takve poruke, bez efekta će proći usmena uputstva: “Dušo/dragi/srce jedi polako, dobro žvaći zalogaje da se ne zagrcneš”. Znači kod sticanja navike dobrog žvakanja veoma je važan lični primer osoba bliskih detetu, potkrepljen rečenicama podrške takvom ponašanju. Ključne reči za savladavanje ovog procesa su: vreme i strpljenje 🙂

Raznovrsnost u ishrani

U periodu kada dete uči po modelu ponašanja odraslih za trpezom ono ne samo da posmatranjem usvaja navike vezane za ishranu (da jede polako, koristi pribor…), već to važi i za vrstu hrane. Naime, ukoliko se u porodici konzumiraju raznovrsna jela i nema glasnog izjašnjavanja da se nešto ne voli ili ne jede, onda će i dete prihvatiti takvu, raznovrsnu ishranu. Moram da napomenem da se apetit deteta menja i zavisi od mnogobrojnih faktora. To su prolazne faze i ne treba da brine roditelje ukoliko one ne traju predugo i nemaju uticaja na napredovanje deteta. Najčešće su to periodi kada dete izbegava određenu vrstu namirnica/jela ili jede rado par namirnica/jela, ili ima oscilacije u količini unite hrane. Ovde je bitno ne naučiti dete da će uvek kada nešto ne pojede dobiti alternativni obrok. Maštovitim serviranjem možete podstaći želju kod deteta da proba namirnice koje je ranije odbijalo ili slabije prihvatalo. Važno je da detetovo jedno odbijanje neke namirnice/hrane ne prihvatite kao trajno,  već nastavite sa pokušajima da dete jede što raznovrsniju hranu (pripremajte namirnice na različite načine, kombinujte namirnice koje rado jede sa onim koje izbegava, servirajte na zanimljiv i privlačan način, uključite dete u neke od navedenih procesa itd).

Stvaranje navika vezanih za ishranu je samo jedna od mnogih faza u razvoju deteta. Smernice struke su važne, ali su neophodni vreme, strpljenje, posvećenost, razumevanje… Ljubav se podrazumeva 🙂

Prijatno vam želi,

Snežana

Pročitaj više

S. D.

Objavila Snežana Ralić Maričić 14.11.2019. u Pobednici

Pobednica: S. D. (60 godina)

Zanimanje: službenica

Razlog posete: upućena od strane izabranog lekara zbog gojaznosti, dijabetesa, hipertenzije, hiperurikemije, hiperlipoproteinemije

Nutritivna preporuka: Medicinska nutritivna terapija kod gojaznosti, hiperurikemije, dijabetesa, hipertenzije i hiperlipopreoteinemije

Rezultat: posle 14 meseci medicinske nutritivne terapije telesna težina je manja za 17 kg, obim struka za 7 cm;  vrednost mokraćne kiseline je sa 483 smanjena na 296 (postignuta je normalna odnosno vrednost u fiziološkim granicama); HbA1C 5,8% (tromesečna vrednost šećera je u granicama normalnih vrednosti); lipidni status uredan (holesterol je sa 8,36 sada 6,6; trigliceridi sa 2,23 na 1,5); promenila je stepen uhranjenosti: bila je prvi stepen gojaznosti (BMI 33,4), sada je predgojazna (BMI 27,9).

Status: medicinska nutritivna intervencija i dalje radi održananja stabilnog zdravstvenog stanja

Komentar: Priroda posla, nepravilne nutritivne navike i fizička neaktivnost dovele su do mnogobrojnih oboljenja. Gospođa S. je došla na konsultaciju po uputu izabranog lekara, a po preporuci endokrinologa, koji su joj objasnili važnost ishrane u njenom lečenju. Dobra saradnja, posvećenost i odgovornost uticali su na stabilizaciju, poboljšanje opšteg zdravstvenog stanja i kvaliteta života. Mesiti hleb po vrućini? Neko bi rekao “Nikad!”, ali ne i S. Najbolje od svega jeste što nije mesila zato što mora, nego zato što je želela. Obroke za ishranu na poslu spremala je kod kuće, što to čini i danas. E, to je prava pobeda: prihvatiti ono što je dobro za vas zato što želite, a ne zato što se mora! Disciplina u uzimanju terapije, režimu ishrane i fizičkoj aktivnosti su glavne smernice ka stabilnom zdravstvenom stanju, do koga je S. došla.

Bravo, draga S. 🙂

Pročitaj više

I. N.

Objavila Snežana Ralić Maričić 11.11.2019. u Pobednici

Pobednica: I. N. (18 godina)

Zanimanje: učenica

Razlog posete: upućena od strane pedijatra zbog gojaznosti

Nutritivna preporuka: Medicinska nutritivna terapija kod gojaznosti u adolescenciji

Rezultat: nakon 4,5 meseca sprovođenja medicinske nutritivne terapije telesna težina se smanjila za 7,5 kg

Status: medicinski nutritivni nadzor

Komentar: Ponosno mogu da napišem: draga I. je problem gojaznosti u adolescenciji rešila. Još jedan odličan primer da gojaznost u adolescenciji treba lečiti i da se može izlečiti. U ovoj priči želim da naglasim koliko je značajna i neophodna podrška najbližih u tom procesu. Zbog čega je važna podrška posebno majke u lečenju gojaznosti? Puno je razloga: nabavka, priprema, kombinovanje namirnica su uglavnom u nadležnosti majki, te su mi one uvek glavne saradnice u procesu lečenja gojaznosti i drugih oboljenja kod dece i mladih, ali i drugih članova uže i šire porodice.

Bravo za dragu I. i njenu majku 🙂 🙂

Pročitaj više