Kako u kupovinu sa decom?

Ne znam jeste li primetili i da li vam je privuklo pažnju da uvek naglašavam da sam porodični nutricionista. Ne bavim se samo jednom starosnom grupom već čitavom porodicom. Jer, sve je povezano: trudnoća, period nakon porođaja, malo dete, predškolsko i školsko dete, adolescenti, sportisti, radnoaktivne i starije osobe… Divna isprepletanost uzrasta i različitost potreba, i to sve u krugu uže i šire porodice.

Prilog koji sledi je o odlasku u kupovinu sa decom: da li će ova aktivnost biti puna izazova ili uživanje, pobrinite se na vreme 🙂

Mesto gde se stvaraju navike vezane za ishranu jeste porodica. Da li ste razmišljali kada je početak razvijanja nutritivnih navika? I, koji je to tačan odgovor na pitanje: kada počinju da se stvaraju navike? Pravi odgovor je: u periodu trudnoće. Mislite da je prerano? Neeeee.

Razmislite samo: kakve signale i osećaje šalje svom još neređenom detetu buduća majka ukoliko se prejeda, nije uobročena, jede kada je nervozna, radosna ili joj je dosadno? Inače, sve nabrojano se navode kao najčešći razlozi da se “počastimo” ili utešimo hranom i to se ne dešava samo u trudnoći, već i u drugim životnim periodima. Što se hrane i trudnoće tiče, u praksi se ponekad sreću dve krajnosti: “Trudna sam, ne moram da pazim na liniju” i “Sada moram strogo da pazim šta jedem zbog bebe”. Nebriga u prvom i preterana zabrinutost u drugom slučaju nisu dobre. Savet je da trudna žena treba da želi da brine o sebi, da to nije moranje, već izbor koji će sprovoditi s radošću i posvećenošću. Hrana je bitna u periodu trudnoće, ali ne treba da se konzumira kada postoji emotivna uznemirenost (ljutnja, nervoza, stres, radost, sreća ili dosada). Pravilan izbor namirnica i hranjenje u mirnoj atmosferi povoljno će uticati na majku i njeno čedo.

Pozitivan stav, odgovorno i posvećeno ponašanje trudne žene su odlična osnova u stvaranju navika kod deteta. Dete koje počinje samostalno da sedi, počinje i sa samostalnim hranjenjem. Ono uči posmatranjem i ovaj mehanizam naziva se učenje po modelu. Dete uči brzo, vidi ponašanje drugih članova porodice i oponaša ih.

Kako “nagovoriti” decu da jedu zdravo?

Da li ih treba “nagovarati“? Mislim da to nije potrebno. Ukoliko se mi, kao roditelji držimo i poštujemo osnovne principe pravilne ishrane, odnosno ako ih živimo, isto tako ćemo ih spontano preneti na svoju decu. Dakle, svojim primerom najbolje će deca to videti i usvojiti kao model ponašanja.

Koje su najčešće greške u stvaranju dobrih navika vezanih za izbor namirnica i kako se mogu korigovati?

Nagrađivanje

Pojmovi “nagrada” i “kazna” imaju opravdanje i mesto u procesu vaspitavanja dece. Kod ovih mera nema primedbi, ali zaplet nastaje u njihovoj primeni ukoliko nije adekvatna. Nagradom pohvaljujemo za uspešni pokušaj (prohodavanje, samostalno pojeden obrok, poslagane kockice itd) i podstičemo ga na dalji napredak i nove pokušaje. Međutim, ukoliko od najranijeg detinjstva detetu za nagradu dajemo uvek i samo nešto jestivo (čokoladnu bananicu, čokoladu i sl.), sami stvaramo od takve vrste hrane kult “vredne hrane”. Jer, nagrada je uvek nešto vredno, zar ne? Da li je onda očekivano da dete na pravi način rangira jabuku, na primer i čokoladu? Ako uvek za nagradu dobija čokoladu, šta mislite šta je u detetovom sistemu vrednosti vrednije: jabuka ili čokolada? Dakle, nagrada kao podsticaj, ohrabrenje i pohvala ima svoje mesto među vaspitnim metodama, ali razmislite o izboru nagrade. To može biti i nešto nejestivo: izlet, slikovnica, bojice, igračka… Ukoliko se odlučite za jestivu nagradu, napravite bolji izbor (voće, kokice, sladoled…) i neka nagrada uvek bude drugačija. I, ta neizvesnost koja će biti nagrada nosi posebnu draž.

Podela hrane na “zdravu” i “nezdravu”

Ovakva podela ne postoji u zvaničnim udžbenicima koji se bave ishranom i dijetetikom. Postoje mnogobrojne druge podele: prerađena i neprerađena, konzervisana i sveža, tretirana i organska itd. Izjava da neka hrana nije zdrava u najmanju ruku nije prihvatljiva. Ako nije zdrava, onda ne treba da bude u prometu, zar ne? Uticaj hrane na zdravlje predmet je mnogih istraživanja i dokazano je da neke namirnice utiču povoljno na zdravstveni status, dok određene namirnice mogu povećati rizik za nastanak raznih stanja i oboljenja i, to ne same po sebi već ukoliko se koriste u dužem vremenskom periodu i u velikim količinama. Ali, ovo nije tema ovog priloga. Činjenica je da detetu ne treba prezentovati ovakvu podelu. Preporuka je da deci na jednostavan način objasnite kako hrana utiče na telo: “Hrana ti je potrebna da porasteš, da budeš brz, spretan, da dobro vidiš…”.

Objašnjavanje

Da li zaista mislite da će vas, na primer četvorogodišnje dete razumeti kada mu objašnjavate da smoki  ili gazirani napitak nije zdrav i kako utiče na zdravlje deteta? Pojam zdravlja je prilično apstraktan i neshvatljiv za decu, ali u velikom procentu i za odrasle. Verujte, mnogi muškarci i žene na zdravlje gledaju kao na nešto što se podrazumeva i očekuje.

Dakle, preporuka je da objašnjavanja povezanosti zdravlja i hrane ne radite na ovakav način: vi ćete pričati uzalud, dete vas neće razumeti i stvoriće se napetost upravo zbog te vrste nerazumevanja. Savet je: ne objašnjavajte, radite! Ako imate stav da gazirani sokovi nisu dobri, nemojte ih kupovati. Ako nisu dobri za dete, nisu ni za vas, zar ne?

Izbor i biranje

Odlasci u kupovinu mogu biti zanimljivi, ali i pravi izazov za roditelje. Na neke roditelji ne mogu uticati (napadne reklame), ali neke stvore sami. Skoro sam prisustvovala interesantnom prizoru u supermarketu: otac kaže sinu (dete ima između 4 i 5 godina):”Biraj, šta želiš da ti kupim?” Dete gleda u šarenilo različitih proizvoda i odlučuje sa za smoki. “Nemoj to, mnogo je slano, nije dobro za bubrege. Uzmi nešto drugo”,objasni otac i vrati smoki na policu. Dete bira dalje i odlučuje se za napolitanke. “Uh, to je mnogo slatko. Hoćeš da dobiješ šećernu bolest kao deda?”, upita brižni otac i napolitanke završiše na polici. Korpa je i dalje prazna. Dete ćuti i ne bira, samo gleda. Boji se izbora, jer više ne bira ono što se dopada njemu, već brine da li će se dopasti tati.

Praktični saveti porodičnog nutricioniste u vezi sa odlaskom u kupovinu sa detetom:

• Pre nego što pođete u kupovinu, recite detetu gde idete i zbog čega (na primer: “Idemo u kupovinu, jer nam trebaju namirnice da spremim ručak”). Napišite spisak potrebnih namirnica. Možete upitati dete, naravno zavisno od uzrasta, da li mu nešto treba. Ukoliko iskaže neku želju, pokušajte da mu ne dajete neodređene odgovore, tipa: “Videćemo” ili “Možda”. Ako ste već dali mogućnost da nešto poželi, odmah uzmite to u razmatranje i donesite odluku koju ćete detetu jasno saopštiti i to pre polaska u kupovinu. Odlaganjem samo otežavate situaciju: dok vi razmišljate dete se nada da će kasnija odluka biti u njegovu korist i, eto nezadovoljstva kada na licu mesta (u prodavnici) rešite da mu ne ispunite želju. Nezadovoljstvo će dete ispoljiti najčešće na dva načina: burno (tako da svi čuju i vide njegovo nezadovoljstvo) ili tiho, pa će dete biti ćutljivo i neraspoloženo i verovatno vam drugi put neće ni saopštiti šta želi u strahu da ne bude ponovo odbijeno.
• Kada ste već u kupovini i želite da dete izabere nešto, onda prvo odvojte dva ili tri proizvoda po vašem izboru (ne zaboravite, vi imate odgovornost šta kupujete i čime hranite svoje dete), zatim ga pustite da izabere jedan ili dva proizvoda. Tu odluku prihvatite, jer ste mu dali  da bira. Veoma je važno da se držite dogovora. Jedino na taj način možete da očekujete da i druga strana (dete/deca) poštuju dogovore.
• Ukoliko dete traži nešto što vi kao roditelj ne podržavate, ne objašnjavajte i ne koristite medicinske argumente za vašu odluku ili stav o tom proizvodu. Jednostavno kažite da za to nemate novca, nije na spisku ili nešto slično, i ponudite nešto drugo kao zamenu. Ako dete tu alternativu odbija, prihvatite uz: “Dobro, idemo dalje”. Ne pristajte da promenite mišljenje ako dete počne da plače, protestvuje ili se ljuti. Budite dosledni i scena se više neće ponoviti ako dete vidi i oseti da ste ozbiljni i odlučni.
• Ako rešite da kupite nešto što znate da nije preporuka, birajte manje pakovanje i ne činite to često. Naročito se uzdržavajte od komentara kada kupujete takve proizvode: “Da se častimo”. Zbog čega? Takvim izrazima nesvesno šaljete poruku detetu da je takav proizvod nešto izuzetno, jer je “za čast”. Kako može da shvati da hrana koju ste kupili kao izuzetak i “za  čast” nije na spisku tzv. zdrave hrane? Jer, čašćavamo se sa nečim vrednim, zar ne? Ovo je da se i odrasli zbune, zamislite onda kako je deci?!
• Ukoliko želite da u ishranu uvedete neko novo voće ili povrće, predložite detetu: “Da kupimo i probamo ovo, hoćeš? Baš bi mogli malo da promenimo, jel da?” Kada pristane, onda dete uključite u pripremu i serviranje tog, na primer voća. Ako vidite da nije baš oduševljeno ukusom, ohrabrite ga sa: “Odlično si mi pomogao/la da ovo kupimo. Baš je lepo i ukusno, jel da?”. Dete će znati da je ono zbilja učestvovalo u biranju i velike su šanse da će potvrditi da ste dobro izabrali 🙂
• Često dete traži da mu kupite proizvod uz koji se dobija nešto gratis (obično se uz sokove i druge proizvode lošijeg kvaliteta nudi poklon igračka; marketing i psihologija su čudo: znaju da će poklon privući pažnju dece, roditelji često nemaju mehanizme da odmah reše situaciju i… proizvod je kupljen). Predlažem da kad vidite reklamu na televiziji pitate dete: “Da li stvarno misliš da neko nešto poklanja besplatno?”, “Ako želiš igračku, kupićemo je i možeš da biraš koju želiš, a ne koja ti zapadne”. Stavite akcenat na izboru, biranju, željama.
• Ukoliko ste porodično bili u nedeljnoj kupovini i želite da predahnete i osvežite se, može naravno. Ovo može biti izazov ukoliko je dete gojazno i često me pitate šta da radite u takvoj situaciji. Važan je izbor (šta ćete uzeti ) i količina je važna! Mogućnosti su mnogobrojne: ukoliko dete želi sladoled, izaberite voćni, manju porciju i bez preliva. Ili, može voćna salata. Ako baš želi i sladoled, onda naručite voćnu salatu sa kuglom sladoleda. Pravite kompromise, ali ne morate uvek sve da objašnjavate i podsećate dete da „mora da smrša“, „znaš li koliko to ima kalorija“… Naglasak stavite na druženje, zajedničkoj šetnji, priči, šalama, a ne na hrani.
• Čuvajte se ponašanja na osnovu kojeg dete stiče utisak da: „uvek sve može, samo je dovoljno da poželim“. Kako šaljete takvu poruku? Evo kako: uvek ispunjavate svaku želju deteta; ne odlažete ispunjenje želje i ne čekate da vidite da li dete stvarno želi igračku ili šta god; nikada ne pokazujete da za ispunjenje želja moraju da se ispune uslovi (novac, vreme, želja…) i dete onda odrasta u iluziji da se svi nevedeni uslovi podrazumevaju, što naravno nije tačno i ne želimo, zar ne?

Navedene situacije i dileme su životne i normalne. Sastavni su deo odrastanja i sazrevanja kako dece, tako i roditelja. Ne postoje univerzalni saveti, već smernice koje treba da primenjujete u zavisnosti od uzrasta deteta i njegovih specifičnosti. Jer, svi smo različiti i mi kao roditelji i naša deca.

Prijatno vam želi,

Snežana