Objave sa oznakom "medicinska nutritivna terapija"

Nada Prodanović

Objavila 04.10.2019. u kategoriji Pobednici

Pobednica: Nada Prodanović (39 godina)

Zanimanje: službenica

Razlog posete: insulinska rezistencija, predgojaznost

Nutritivna preporuka: Medicinska nutritivna terapija kod insulinske rezistencije i predgojaznosti

Rezultat: nakon šest meseci sprovođenja medicinske nutritivne terapije telesna težina se smanjila za 9 kg, obim struka za 6 cm.

Status: medicinska nutritivna intervencija i dalje

Komentar: Gospođa Nada je sa redukcijom telesne težine započela dve godine pre dolaska kod nutricioniste. Znate osećaj kada osoba sama sebi kaže “Sada je dosta”. Nada je takva: odlučna, samoinicijativna, uporna i odgovorna žena. Sa već značajnim rezultatom došla je po stručnu preporuku o ishrani i sada može da se pohvali da ima poželjnu telesnu težinu. Podatak da je samoinicijativno krenula sa promenama i tražila savet od nutricioniste govori o dobroj zdravstvenoj prosvećenosti i shvatanju vrednosti preventivnog i korektivnog angažovanja. Dalja nutritivna intervencija ima za cilj smanjenje obima stuka, održavanje postignute telesne težine i regulaciju insulinske rezistencije.

Bravo, draga Nado 🙂

Ukoliko Vam se prilog dopao i smatrate ga korisnim, možete ga podeliti sa prijateljima klikom na ikonice 🙂
Pročitaj više

Veličina je važna ili kako je malo postalo mnogo

Objavila 26.09.2019. u kategoriji Ishrana, Porodični nutricionista

Veličina je važna ili kako je malo postalo mnogo

Da li je nešto malo ili mnogo, bilo o čemu da se radi (kišni/sunčani dani, cene nameštaja/hrane/odeće/obuće/tašni, unos vode, namirnica…), stav je svakog od nas i uglavnom se razlikujemo kada dajemo svoje mišljenje o svemu navedenom. Na primer, kulinarski recepti u kojima se navodi: „dodati malo brašna/soli/šećera…“ ili čega god drugog, mogu biti nepouzdani, ako se ne daje makar približna mera (pola kašičice, manje od supene kašike i sl. Jer, šta je „malo“ za vas, mene, autora recepta? Dakle, „malo“ kao mera je diskutabilna. Postoje merne jedinice poput: grama, kilograma, litra, decilitra, mililitra… Priznajem i supene, kafene kašike, čak i prstohvat kao mera – može 🙂

Šta me je inspirisalo za priču o veličini?

Prema statističkim podacima svako peto dete u Srbiji je gojazno. Pogledajte oko sebe i uverićete se da je tako. Ono što se ne vidi, bar ne na prvi pogled, jeste kakve su naše navike vezane za ishranu. Ne volim izmišljene priče, fiktivne situacije i nestvarne likove radi ilustarcije toga šta (ne)treba ili kako (ne)treba. Volim stvarne, životne priče o svemu, pa i o ishrani. Dobre i loše stvari se dešavaju tu, oko nas…

Ili, o gojaznosti dece na malo drugačiji način…

Često me pitate kako izgleda rad porodičnog nutricioniste u svakodnevnoj praksi i moj odgovor je: raznovrsno. Ukoliko govorimo o gojznosti kod dece, dobrih primera kada roditelji odlično sarađuju i predstavljaju podršku detetu koje ima problem uzrokovan ishranom ima puno. To je odličan osnov za jednu uspešnu nutritivnu intervenciju. Ipak, navešću primere koji pokazuju da roditeljska saradnja nije uvek nešto što se podrazumeva (naravno, bez ličnih podataka), uz iskrenu želju da će nekome pomoći vidi problem iz drugog ugla, uputi na razmišljanje i da se pokrene u akciju.

Navedeni primeri su stvarni i izabrani metodom slučajnog izbora.

Slučaj oca i ćerke

Bili su mi pre par dana u ordinaciji otac i ćerka. Pacijent je bila ćerka (13 godina, 85 kg; pročitajte više o uhranjenosti dece i odraslih). Nakon upoznavanja, uvodne priče, i izdejstvovanog prvog osmeha kod devojke koja je došla da rešimo njen problem (Yes! za osmeh, mislim se ja), pitam je šta najčešće jede za užinu kada ide u školu pre podne. „Pljeskavicu“, odgovori devojka odmah i iskreno. Normalno kad su oko njene škole dve ćevabdžinice, palačinkarnica i pekara, pomislih i upitah: „Da li si razmišljala,  je li pljeskavica dobar izbor za devojku koja celo pre podne sedi u školi?“ Devojka je taman čula pitanje i tek otvorila usta da odgovori, kada se njen otac javi sa: „Znate, pljeskavica je mala!“  Ćerka je pogledala njega, zatim mene i nije ništa odgovorila.  „Za nju je očigledno velika, zar ne?“, kažem ocu i krećemo  težim putem, koji podrazumeva najpre rad sa roditeljima, koji treba da budu glavni saradnici na putu promene nutritivnih navika kod dece.

Slučaj majke i ćerke

Kad smo kod “saradnje”, evo još jedne priče iz ordinacije. Majka je došla sa detetom (4 godine) koje ima težinu učenika trećeg razreda OŠ. Prvi susret nije dugo trajao, jer je dete došlo nakon posete zubaru i slabo je sarađivala. Upoznale smo se, izmerila joj telesne visinu i težinu, uradila brzu nutritivnu anamnezu i dogovorila se sa majkom za par početnih korekcija u ishrani. Na zakazanu kontrolu su došle raspoložene, što me je navelo da zaključim da nije nadvladao negativni utisak bolne zubarske intervencije 🙂 Radost nije potrajala dugo, jer je majka počela da “hvali” devojčicu kako joj je za kuvano jelo rekla: “Ja ti to neću jesti!” Upitah: “A, Vi? Kako ste reagovali?” Majka je, uz širok osmeh rekla: “Ja  sam se toliko smejala… Kako mi je samo odgovorila, kao matora!”  Zatim, je nastavila sa navođenjem događaja koji su obeležili proteklu sedmicu: vriska u prodavnici dok joj nije kupila grickalice, slatkiše i sok, i kako se napravio porodični lobi spašavanja čim su čuli da je dete bilo kod nutricioniste. Verovali ili ne, to se zaista desilo i dešava ne tako retko da članovi uže i šire porodice ne samo da ne podržavaju i ne učestvuju u pomoći detetu sa problemom (slažete se da je gojaznost problem), već sve dogovore opstruišu.

Navela sam samo dva primera iz svakodnevne prakse koji pokazuju kako start može biti težak. Ne brinite, pozitivnih primera dobre saradnje sa roditeljima ima dosta, ali o njima u drugom prilogu. Danas biram teške teme, jer su i one delovi života. Ako o njima ne govorimo i ne pišemo to ne znači da ne postoje.

Gojaznoj deci nije lako

Gojaznost kod većeg broja dece je uzrok brojnih fizičkih  ograničenja: teže se kreću, pri sportskim aktivnostima zglobovi su više opterećeni i češće su povrede koštano – mišićnog aparata, ponekad imaju povišen krvni pritisak, hiperlipemije (povećane masnoće u krvi), dok se dijabetes tipa 2 pojavljuje u sve ranijem uzrastu itd. Inače, do pre tri decenije ovaj oblik šećerne bolesti (dijabetes tipa 2) nazivan je staračkim, jer se javljao uglavnom kod starijih osoba.

Pored uticaja na fizičke karakteristike, gojaznost utiče na psihičke, socijalne i druge aspekte deteta i njegovog života. Dete se ređe druži zbog osećaja manje vrednosti usled komentara vršnjaka koji se odnose na fizički izgled i često su surovi i uvredljivi. Nerazvijen socijalni život utiče da dete više vremena provodi u kući, manje se kreće, više sedi/leži i hrana mu je  dostupnija. Tako se početna situacija sve više komplikuje…

Zbog pritiska okoline (roditelja, vršnjaka…) deca ponekad krenu da menjaju ishranu, ali ti pokušaji najčešće budu pogrešni: gladovanje, unos svega par namirnica, obavezno niskokaloričnih, konzumiranje samo različitih tečnosti itd. Na žalost, ovi pogrešni pokušaji dovode do novih razočarenja zbog neuspeha, koji je realan, jer takvi režimi ishrane nisu održivi. Onda se, usled iscrpljenosti organizma zbog hipoenergetske i monotone ishrane, javlja velika glad, zatim prejedanje, a nakon toga i osećaj kajanja, ljutnje na sebe, daljeg pada samopouzdanja i povlačenja u sebe.

Pored navedenog, uticaji medija i društvenih mreža  umnogome otežavaju gojaznoj deci, jer postavljaju nerealne ciljeve i uzore. Fotografije su često obrađene i ne prikazuju realno stanje i pravi izgled tela. Reklamiranje proizvoda i napitaka je svakodnevno i kontinuirano: stalno se nešto žvaće, gricka, toči, pije… Ako znamo glavne karakteristike adolescencije (tokom ovog perioda odigravaju se brojne fizičke, biohemijske, psihološke i intelektualne promene kod dece) onda ne treba da čudi laka povodljivost za brzom hranom, energetskim i gaziranim napicima i drugim proizvodima, a zatim za čarobnim – brzim, jednostavnim i lakim načinima mršavljenja.

Roditeljima gojazne dece nije lako

Zaista je tako, ali je njihova  podrška deci od velikog značaja! Bez razumevanja, podrške i saradnje roditelja ne može se napredovati na dugom putu promene. Te promene obuhvataju mnoge aspekte: odnos prema hrani, hranjenje kao proces, jačanje samopouzdanja, odvajanje emocija od hrane, izbor, nabavku, pripremu i kombinovanje namirnica…

Nisu retki roditelji koji ne shvataju suštinu problema gojaznosti i koji samo žele da dete nije gojazno, ali pri tome ne prihvataju da se suoče sa problemom i krenu sa promenama koje su neophodne. Veoma je važno da cela porodica bude uz dete: u teoriji i praksi. A, praksa podrazumeva prihvatanje promena koje nisu usmerena samo ka detetu, već treba da važe i za sve ukućane. Na primer: treba spremati jela koja će svi konzumirati (ne kuvati posebno za gojazno dete), ne nabavljati gazirane i energetske napitke. Ponekad se roditelj pobuni “Šta kad neko dođe, čime da ga poslužim?” Nabrojim bar pet alternativnih posluženja i upitam: “Ko Vam je sada važniji: gost ili Vaše dete?” Ako na vreme ne shvate i ne odreaguju, kasnije često bude prekasno. Ukoliko se gojaznost ne izleči u adolescenciji, većina njih ostane gojazno i posle u odraslom dobu. Roditeljima stvarno nije lako, ali rekla bih da je ključna reč: ODGOVORNOST. Odgovornost da učinite najbolje za svoje dete.

Još o veličini, ali ne problema nego o uzrocima problema

Naravno da je bitna veličina porcije, ali važno je i šta dete jede, kako u kući tako i za školsku užinu. I, koliko je „malo“ zapravo mnogo najbolje govori podatak da ukoliko osoba unosi kalorija tačno onoliko koliko iznosi energetski rashod, odnosno potrošnja (koji predstavlja zbir kalorija potrebnih za bazalni metabolizam i fizički rad/aktivnost) i SAMO jedan jafa keks svakodnevno – za godinu dana osoba će imati 2,4 kg više! Pazite, samo jedan keks dnevno više od utvrđenih potreba!

Udahnite duboko, sledi još primera:

Veličine porcija se vremenom menjaju, na žalost na više (pazite: povećavamo unos kalorija, a smanjujemo fizičku aktivnost i kako da ne dođe do zapleta?!), pa je tako energetska vrednost hamburgera pre tri decenije iznosila oko 330 kalorija, dok današnji hamburger ima prosečno oko 580 kalorija. Dakle, oko 250 kalorija više unosi današnje dete u odnosu na dete pre trideset godina. Ako znamo da su današnja deca mnogo manje aktivna nego pre, da li je neko još uvek iznenađen što imamo epidemiju gojaznosti? Suština problema gojazne dece, ali i odraslih je: više kalorija unosimo, manje trošimo. Da li sada drugačije gledate na izjave dece i odraslih: malo zašećerim čaj/kafu, pojedem samo dva-tri keksića uz čaj/kafu, popiću voćni jogurt za doručak: to je zdravo, voćni kolač ima malo  kalorija, pa se može više pojesti, popijem ponekad gazirani  sok… Da, kad smo kod gaziranih sokova, ovo moram da vam ispričam i pokažem. Moja sestra je pre oko tri decenije osvojila nagradu na čuvenom Oktobarskom salonu i tada su nas poslužili sa, u to vreme ekskluzivnim sokovima (nisu bili u slobodnoj prodaji, verovali ili ne): Coca cola, Sprite, Pepsi… Konzerve smo sačuvale i koristile za držanje olovaka i flomastera. Danas ih koristim na predavanjima i radionicama u edukativne svrhe. Pogledajte limenke od pre 3 decenije i današnje.

Šta kažete? Slika govori više od hiljadu reči…

Manje su sadržavale 150 ml, a današnje 330 ml: razlika u kalorijama je više od duplo veće u korist današnjih. O ostalim efektima po zdravlje, drugom prilikom, ali moram da napišem da je ukus bio drugačiji, puno drugačiji…

Još o „uzrocima gojaznosti i lečenju“

U ordinaciji ponekad čujem od roditelja da misle da će se gojaznost rešiti sama od sebe, porastom telesne visine. „Izrašće, i ja sam bio/la gojazna“. Zaista, ako je dete u adolescenciju ušlo sa normalnom telesnom uhranjenošću i dobilo mali višak kilograma, to ne mora da znači postojanje problema. Ukoliko dete nije smanjilo fizičku angažovanost, niti konzumira više hrane, usled nestabilnog hormonskog statusa može doći do povećanja telesne mase i tada govorimo o adolescentnoj gojaznosti, koja uz male nutritivne korekcije i porastom telesne visine najčešće prođe bez posledica na kasniju uhranjenost.

Ukoliko je dete gojazno i pre adolescencije, a tokom tog perioda nastavilo da dobija u težini problem se neće rešiti samo izrastanjem. Moram da napomenem, da je pored „dete ne jede puno“  ili „dete jede malo“ razloga gojaznosti, druga najčešća zabluda roditelja u shvatanju nastanka i lečenja gojaznosti kod dece upravo ta da će porast telesne visine rešiti problem.

Saglasna sam da genetika može uticati na očekivanu telesnu visinu, težinu, kao i da postoji sklonost ka gojaznosti. Ali, ako genetiku podržite sa lošim nutritivnim navikama, šta je uzrok problema? Tačno: loše nutritivne navike. Genetika je karta za bioskop, ali vi možete da birate i ne odete u bioskop, već u šetnju, zar ne? Dakle, dragi roditelji, ne gubite dragoceno vreme samo čekajući da dete poraste, već lečite gojaznost.

Postoji i emotivna strana cele priče o gojaznosti kod dece, koja je često razlog odustajanja roditelja od promena, što samim tim demorališe i dete, a to je izjava „Pa, meni je žao da mu/joj branim da jede“.  Pri tome se reč “zabrana” kao predlog nije čula u ordinaciji…

Ali, priče su različite, kao i ljudi. „Ko hoće – nađe način, ko neće – nađe razlog“ (u prilogu  pročitajte korisne predloge, kao i definicije i smernice). Veoma sam ponosna što je puno više osoba koje su našle način.

Ima li izlaza? Šta uraditi? Kako?

Rešenje postoji, naravno i to u vidi medicinske nutritivne terapije gojaznosti. Ona podrazumeva sledeće korake:

  • Individualni pristup svakom gojaznom detetu u cilju otkrivanja uzroka gojaznosti
  • Uzimanje nutritivne lične i porodnične anamneze
  • Utvrđivanje uhranjenosti i drugih parametara
  • Izrada individualog plana ishrane
  • Davanje preporuka o nabavci namirnica i pripremi hrane
  • Kontrole, kontrole, kontrole…

Svaka od navedenih stavki zahteva posebnu pažnju, obuhvata složen skup aktivnosti, pa zato i poseban prilog. Ali, sam ih ipak navela da steknete uvid u korake koji su neophodni i ne mogu se preskakati.

Pet najčešćih pitanja o gojaznosti kod dece

  1. Da li je gojaznost kod dece oboljenje?

Jeste, ima svoju šifru u Međunarodnoj klasifikaciji oboljenja. Dijagnoza gojaznosti se postavlja prema definisanim kriterijumima, baš kao i svako drugo oboljenje.

  1. Da li gojaznost kod dece treba lečiti?

Obavezno, kao i bilo koja druga bolest zahteva intervenciju. Neizlečena gojaznost u detinjstvu ostaje problem za ceo život. Već u stadijumu predgojaznosti bi trebalo intervenisati kako ne bi došlo do gojaznosti.

  1. Zašto treba lečiti gojaznost kod dece?

Osnovni razlog zašto gojaznost treba lečiti jeste taj što 60 do 80% gojazne dece školskog uzrasta ostaje gojazno u odraslom uzrastu. Dalje, to jedno oboljenje (gojaznost) predstavlja značajan faktor rizika za razvoj mnogih drugih nezaraznih bolesti, kao što su: dijabetes, hipertenzija, hiperlipoproteinemija, bolesti koštano – zglobnog sistema i dr. Bolje je lečiti uzrok, nego kasnije i uzrok i posledice.

  1. Da li je gojaznost kod dece izlečiva?

Jeste! Da li je lečenje lako? Nije! Da li je moguće? Jeste!

Divno mi je kada sretnem svoje pacijente koji su kao deca imali problem. Sada idu u srednje škole, na fakultete i niko, baš niko ko ih ne poznaje iz mlađih dana, ne bi rekao da su ikada imali problem sa težinom. Bravo za sve njih i njihove porodice! Ključne reči: ljubav, podrška, posvećenost, upornost, istrajnost…

  1. Da li gojaznost kod dece, ako se ne leči, ostavlja posledice u odraslom dobu?

Nelečena gojaznost ostavlja mnogobrojne posledice na više aspekata: zdravstveni, emocionalni, društveni i dr. Koje su zdravstvene posledice nelečene gojaznosti u adolescentnom uzrastu pročitali ste u odgovoru na pitanje “Zašto treba lečiti gojaznost kod dece?” Nisu za zanemarivanje posledice gojaznosti koje se odnose na društveni segment, poput: izbora zanimanja, radnu sposobnost, produktivnost itd. Emocionalni segment je takođe veoma bitan: samopouzdanje, emotivna stabilnost, odnosi: kolegijalni, drugarski, partnerski…

Srećno i prijatno vam želim bilo da ste na preventivnnom delanju ili putu promene,

Snežana

 

 

 

Ukoliko Vam se prilog dopao i smatrate ga korisnim, možete ga podeliti sa prijateljima klikom na ikonice 🙂
Pročitaj više

Hleb naš nasušni

Objavila 01.04.2019. u kategoriji Namirnice, Porodični nutricionista

Hleb naš nasušni

Najčešća i skoro svakodnevna tema u ordinaciji nutricioniste je hleb: neko se hvali da ga mesecima ne jede (“Izbacio/la sam ga iz ishrane potpuno”), drugi tek imaju nameru da to učine (“Da izbacim hleb?”), a ja o hlebu pričam u okviru preporuka kada, koju vrstu i u kombinaciji sa kojim namirnicama ga (ne)treba konzumirati, zavisno od zdravstvenog statusa.

“Nema kruha bez ruku, nema ruku bez kruha”

Ne volim odnos prema hlebu kao prema glavnom krivcu problema vezanih za ishranu, a nisam ni pristalica reči “izbaciti”, “zabraniti” (što bi rekao dragi Đorđe Balašević: “E, baš to ne volem”).
Ne sporim, da u slučaju preterivanja, hleb, baš kao i druge namirnice, može uticati na telesnu težinu, glikemiju, trigliceride i druge parametre, ali… Ali, zaista, samo u slučaju preterivanja.

“U crnoj zemlji belo žito rodi“

Hleb je poseban u odnosu na sve druge namirnice. Tu posebnost stekao je tokom vekova …. Ma, od dana kada je nastao, pa do dana današnjih.

Zašto je hleb izuzetna namirnica?

Hleb možemo posmatrati iz verskih, kulturoloških, nutritivnih i drugih aspekata. Hleb nas dočekuje kada se rodimo i ispraća sa životne pozornice. Tokom godine, hleb zauzima važno mesto kada su najveći praznici (Badnje veče, Božić, Vaskrs, zatim pri pričesti…). Za Mladence mese se mladenčići, za zadušnice posebne vrste hleba (poskurice, na slici) za muške i ženske pretke. Visoki državni zvaničnici, ali i putnici namernici dočekuju se sa hlebom i solju.

“Nema hleba bez motike”

U Pećincima se nalazi Muzej hleba (Jeremija – Srpski muzej hleba i predlažem da pogledate sajt http://www.muzejhleba.rs/index.htm Inače, ovaj muzej nominovan je 2017. godine za Nagradu evropski muzej godine). Možete da napravite izlet, obiđete uživo ovaj muzej i saznate mnoge zanimljivosti vezane za ovu važnu životnu namirnicu sa dugom istorijom i tradicijom.
Hleb je jeftina namirnica, dostupna svima i taj socijalni moment nije zanemarljiv. Kroz vekove, za vreme ratnih i kriznih godina, ta namirnica je pomogla da mnogi prežive. Bukvalno! Komad hleba i šolja vode…
Upravo zbog toga što je hleb bio tu kad ništa drugo nisu imali, iz poštovanja i zahvalnosti prema toj životno važnoj namirnici, zato što je sastavni deo obrednih radnji i jer je simbol sloge, blagostanja, ljudi su uvek savetovali da ga ne treba bacati, ukoliko se ne pojede.
Poštujući ovo pravilo, vredni ljudi (mislim na oba pola 🙂 smislili su brojne mogućnosti da se hleb potroši. Evo, nekoliko ideja: napravite prženice, poparu, musaku sa različitim nadevima (na bazi povrća ili mesa), bruskete, sendviče iz rerne, sa pizza – nadevom ili jednostavno prosušite ostatke hleba, sameljite i dobićete mrvice.

“U ratara crne ruke, a bela pogača”

Zanimljivo: hleb je jedina namirnica koju možemo i, uglavnom konzumiramo svakodnevno, a nikada nam ne dosadi ili ogadi. Pored toga, miris pečenog hleba smatra se jednom od najlepših aroma. Smeđa kora hleba nastaje u toku pečenja, kao posledica reakcije između ugljenih hidrata (šećera) i aminokiselina na visokim temperaturama (to su temperature pri pečenju hleba). Da se podsetimo, ovaj proces naziva se Majlardova reakcija. Sigurno ste odavno ustanovili intenzivniji ukus kore hleba u odnosu na sredinu – sada znate zašto je tako 🙂
Hleb je namirnica koja se najčešće pominje u Bibliji, molitvama (“hleb naš nasušni daj nam danas”), poslovicama, izrekama, njome se opisuju ljudske osobine (vrednoća, dobrota, samostalnost, složnost, štedljivost, lenjost, neskromnost i mnoge druge). Najčešće poslovice/izreke možete pročitati kroz ceo ovaj prilog.

Stvarno je hleb izuzetna namirnica, zar ne?

Da li nam je hleb neophodan u ishrani?

Jeste. Hleb je bogat izvor ugljenih hidrata. Ukoliko se proizvodi od integralnih vrsta brašna (koja sadrže celo zrno žitarica), njegova nutritivna vrednost se povećava zbog sadržaja vitamina B grupe, dijetnih vlakana, magnezijuma, selena, gvožđa i dr. U tabeli 1 pogledajte nutritivne i energetske vrednosti nekoliko vrsta hleba.

Tabela 1. Nutritivne i energetske vrednosti različitih vrsta hleba

Namirnica Pšenični hleb Integralni pšenični hleb Mešani raženi hleb Raženi hleb
Masnoća (g)

1,8

3,9 1,5

1,3

Vlakna (g)

1

1 2

3,3

Proteini (g)

8

8,5 7,5

6,9

Ugljeni hidrati (g)

52,2

49,9 49

47,2

Energ. vrednost KJ

1104

1141 1018

969

Energ. vrednost KCal

258

269 240

228

*Navedene vrednosti odnose se na 100 grama namirnica. Izvor: “BAKING – the art and science” Claus Schünemann, Günter Treu; Mlinpek Zavod”

Obratite pažnju: razlike u energetskoj vrednosti nisu velike, ali postoje. Zašto? U integralnim vrstama hleba, manji je sadržaj ugljenih hidrata (nosilaca energije), ali je veći sadržaj vlakana, koje nemaju kalorijsku vrednost. Takođe, u integralnim vrstama hleba, primetili ste sigurno, veći je sadržaj masnoća. To je usled mlevenja čitavog zrna, pa i klice koja je deo zrna i bogata je uljima (koja imaju veliki sadržaj polinezasićenih masnih kiselina).

“Bez orača i zdrava kopača, ne bi bilo ni kruha ni kolača”

Koji vrstu hleba jesti?

Osobama koje nemaju zdravstvene tegobe uvek su preporuka integralne vrste hleba, tj. hleb koji se pravi od integralnih vrsta brašna. Takav hleb nutritivno je kvalitetniji od hleba izrađenog od belog brašna. Inače, ranije je beli hleb bio skuplji i jeli su ga samo privilegovani, odnosno bogati. Naime, proizvodnja belog brašna bila je zahtevna u odsustvu mašina i mlinova koje imamo danas.

“Lezi lebe da te jedem”

Belo brašno ima bolja pekarska svojstva od crnog, pa su se od njega proizvodile razne poslastice, koje su u prošlosti mnogima bile nedostupne. Tehnički napredak doprineo je da sve navedeno bude deo istorije.
Preporuka je da se hleb ne konzumira dok je svež, jer se teže vari, više nadima, otvara apetit i često se pojede u većoj količini od preporučenih.

Sa kojim namirnicama (ne) kombinovati hleb?

Hleb se može konzumirati sa namirnicama koje sadrže belančevine (jaja, mleko, mlečni proizvodi, mesni proizvodi), zelenim lisnatim povrćem (kupus, spanać…), uljima (maslinovo i dr. hladno ceđena, namazi).

“Slažu se kao hleb i so”

Hleb, koji je dobar izvor ugljenih hidrata ne treba jesti uz namirnice koje su, takođe bogate ugljenim hidratima, kao što su: krompir, pirinač, makarone, kao i uz pasulj, grašak, sočivo i sl. Ovu preporuku je bitno primenjivati preventivno, ali i u cilju terapije kod nekih oboljenja (gojaznost, dijabetes, insulinska rezistencija, hipertrigliceridemija itd).

Kome se savetuje oprez u konzumaciji hleba?

Ne postoji osoba kojoj se konzumacija hleba zabranjuje. Tako je, verovali ili ne 🙂 Ali… U medicinskim nutritivnim terapijama oprez se savetuje u vezi sa vrstom (od koje vrste brašna je sačinjen), oblikom (svež, bajat) hleba koji se konzumira, zatim sa čime je zamešen (šta dovodi do fermentacije odnosno narastanja: kvasac, prašak za pecivo, soda bikarbona) itd. Idemo redom…

“Bolje suv hleb poštenjem, nego kolač nepoštenjem”

Ukoliko osoba boluje od glutenske enteropatije (celijakije) onda u ishrani ne treba da koristi žitarice i proizvode od žitarica koji sadrže gluten. Gluten (lat. gluten, znači lepak) je belančevina koja se nalazi u žitaricama: pšenici, ječmu i raži i daje testu elastičnost i pomaže podizanje testa. Prosečno, pšenično zrno sadrži od 7 do 22% belančevina, od toga gluten čini 80%. Znači, kada pričamo o hlebu, osobe koje imaju celijakiju ne treba da konzumiraju hleb koji se pravi od žitarica koje sadrže gluten. Mogu da koriste hleb od drugih, bezglutenskih žitarica odnosno brašna dobijenog od njih. To su: kukuruz, proso, heljda, pirinač i dr.

“Dobar kao lebac”

Osobe koje imaju gastritis, pankreatitis, gojaznost, povećane masnoće (trigliceride) ne treba da konzumiraju svež hleb, već bajat ili u obliku dvopeka. Varenje će biti lakše, neće imati tegobe koje izaziva svež hleb i količina konzumiranog hleba svakako će biti manja. Belom hlebu treba dati prednost kod stanja i bolesti gde se preporučuju namirnice koje se lako vare i nemaju puno ostataka (celuloze). To je najčešće preporuka kod pripreme za razne vrste snimanja, zatim intervencija, pankreatitisa, hemioterapije i dr.

“Ko tebe kamenom, ti njega hlebom”

Hleb je proizvod koji nastaje od brašna, vode i soli, uz dodatak kvasca, sode bikarbone, praška za pecivo ili neke druge materije koja će izazvati proces fermentacije (narastanja). To je osnovni, bazični recept. Osobe koje imaju hiperurikemiju (povećan nivo mokraćne kiseline u krvi) i giht ne treba da konzumiraju hleb sa kvascem, već beskvasne vrste hleba (zamešene sa sodom bikarbonom, praškom za pecivo, mineralnom vodom i sl.).

Najčešće zablude vezane za hleb

1. Dijetalni hleb ne goji

Dijetalne ili specijalne vrste hleba nose taj naziv, jer su korigovanog sastava. To ne mora da znači da imaju manju kalorijsku vrednost. Naprotiv, često budu veće energetske vrednosti upravo zbog dodataka. Dodaci mogu biti: mleko (mlečni hleb), jaja, semenke, sušeno voće, mekinje, vitaminski suplementi itd. Dakle, kada na deklaraciji pročitate da je proizvod dijetalni ili specijalna vrsta hleba, pogledajte zašto ima taj naziv, odnosno kakvog je sastava (pored osnovnih, koji su sastojci dodati).

2. Hleb sa semenkama ne goji

Dodavanje semenki hlebu znači mnogo u smislu povećanja nutritivne, ali i energetske vrednosti hleba. To ne znači da ovakav hleb sigurno goji, već da unosite kvalitetniji, nutritivno i energetski bogatiji hleb. Ukoliko ga konzumirate u optimalnoj količini do promene u telesnoj težini neće doći. Inače, ovakve vrste hleba povoljno deluju na probavu, zbog sadržaja masnih kiselina i dijetnih vlakana.

3. Dvopek je lakši i može se pojesti duplo više

Samo polako sa zaključcima! Razmislite šta se, ustvari desi kada tostirate hleb i napravite dvopek? Dakle: kriške hleba izložite visokoj temperaturi i dovedete do isparavanja vode iz hleba; ustvari isušite hleb. Vaš dvopek je duplo lakši, jer nema vode u svom sastavu, ali sve ostale sastojke (ugljene hidrate, belančevine…) ima. Voda nema kalorijsku vrednost, ali svi ostali sastojci hleba imaju. Tako da ne treba porediti gramažu dvopeka i hleba 🙂

4. Dijeta će biti uspešnija ako izbacim hleb

Zavisi šta je za koga uspeh: ako želite brzo da smršate, morate drastično da smanjite energetski unos, koji obavezno uključuje izostanak hleba iz ishrane – na pravom ste putu da uspete! Samo što takav uspeh nije dugoročan, a još manje održiv i ovakav radikalan pristup ne podržavam. Regulisanje telesne težine je proces i zahteva vreme, strpljenje i plan ishrane koji je individualno prilagođen. Zastupam stav da redukcija telesne težine ne treba da bude cilj, već posledica promene navika koje su dovele do zdravstvenih problema (gojaznosti, hipertenzije i dr.).

5. U programima ishrane bolesnika hleb nije zastupljen

Netačno! Osobama koje boluju od različitih oboljenja treba dati specifične vrste zavisno od toga o kojoj bolesti se radi. Tako, na primer: osobama koje imaju visok krvni pritisak i druge kardiovaskularne bolesti, bubrežna oboljenja i sl. preporučuje se neslan hleb. Kod bubrežnih oboljenja savetuje se neslan i hleb sa smanjenom količinom belančevina (hleb od deproteiniziranog brašna). Hleb bez kvasca preporučuje se obolelima od hiperurikemije (povećan nivo mokraćne kiseline u krvi) i od gihta. Hleb namenjen dijabetičarima, gojaznim osobama ima manju energetsku vrednost, smanjen sadržaj skroba, veće učešće belančevina i dijetnih vlakana. Osobama koje imaju opstipaciju preporučuje se hleb od integralnih vrsta brašna, sa dodatim mekinjama, ovsenim pahuljicama i sl. U akutnoj fazi gastritisa ne preporučujuju se sveže i integralne vrste hleba, već tost hleb.

“Zrno po zrno – pogača, kamen po kamen – palača”

Reč po reč o hlebu i stigosmo do kraja priloga 🙂

Prijatno vam želi,

Snežana

Ukoliko Vam se prilog dopao i smatrate ga korisnim, možete ga podeliti sa prijateljima klikom na ikonice 🙂
Pročitaj više
Scroll Up